U doba kada su naši životi neodvojivi od ekrana, učimo na teži način da nije svaki kutak interneta prijateljski. Sećate li se vremena kada smo kao deca trčali napolju, skrivali se iza drveća i smejali se do suza? Danas se smeh, suze, radost, ali i tuga često prenose kroz poruke, slike i video klipove.
Digitalno nasilje je, nažalost, postalo tihi pratilac mnogih mladih ljudi u tom online svetu. To nije samo još jedna tehnološka prepreka s kojom se suočavamo, već emotivna borba koja se odvija iza svetlosnih ekrana.
Zamislite to ovako: dok čitate ovaj tekst, negde tinejdžer gubi samopouzdanje zbog negativnog komentara na svojoj poslednjoj objavi. Ili devojčica koja noću ne može da zaspi jer je neko podelio njenu sliku bez dozvole. Ovi „maleni“ incidenti, zapravo, mogu da ostave duboke ožiljke.
Upravo zbog ovoga, kao roditelj, prijatelj ili član zajednice, moramo biti svesni da digitalno nasilje nije nešto što se događa „tamo negde“ – može biti deo svakodnevnog života naših najbližih.
S obzirom na to, šta možemo da uradimo? Pre svega, slušajmo. Nekada je najvažnije samo biti tu, pružiti uho, razumeti. Nisu potrebne velike reči ili gestovi. Ponekad je dovoljan osmeh, tapšanje po ramenu ili rečenica: „Tu sam za tebe.“
Pored toga, možda je vreme da razmislimo o našem odnosu prema tehnologiji. Da, internet je divno mesto puno mogućnosti, ali trebamo biti svesni da nije svaka soba u toj ogromnoj digitalnoj kući bezbedna. Kao što učimo decu da pređu ulicu, trebalo bi da ih učimo i kako da se ponašaju online.
U suštini, u svetu gde se realnost i digitalno često prepliću, neophodno je da se vratimo osnovama. Ljubavi, razumevanju, pažnji i empatiji. Jer, bez obzira na sve promene oko nas, srž ljudskosti ostaje ista. Ako budemo držali korak sa tim vrednostima, bićemo u mogućnosti da zaštitimo i sebe i druge od tihih pretnji digitalnog doba.
Zamislite svet u kojem su deca izložena svim čarima, ali i opasnostima sveta, i to sve iz udobnosti svoje sobe. To više nije stvar mašte, već naša svakodnevnica. Deca danas žive u svetu gde je svaka informacija na dohvat ruke, svaki prijatelj ili nepoznata osoba samo klik daleko. Sa svim tim mogućnostima koje nam donosi digitalni svet, postavljamo sebi pitanje: ,,kako čuvamo naše najmlađe?“.
Naše bake i deke će reći da je nekada bilo jednostavnije. Deca su se igrala napolju, a kada su došla kući, znaš gde su i s kim su. Danas, čak i kad su kod kuće, deca su često u virtuelnom svetu, gde se pravila igre drastično razlikuju.
Nije više u pitanju obično zadirkivanje, kao nekad. Ovo je nešto što može ostaviti duboke ožiljke na duši, često neprimetne golim okom. A deca? Ona često ne znaju kako da se nose s tim, kako da prepoznaju opasnost ili kome da se obrate za pomoć.
Naravno, tehnologija sama po sebi nije neprijatelj. U mnogim aspektima, ona je proširila horizonte naše dece, dala im pristup znanju i kulturi na načine koje prethodne generacije nisu mogle ni da zamisle. Problem nastaje kada ne znamo kako da se nosimo sa njenim senčanim stranama.
Kao roditelji, vaspitači, ili jednostavno članovi društva, imamo odgovornost. Moramo da naučimo našu decu kako da se snađu u ovom novom svetu. Kako da prepoznaju opasnost, kako da štite svoju privatnost, kako da komuniciraju na zdrav i bezbedan način. To je izazov, ali nije nemoguća misija.
Na kraju, možda je najvažnije da se setimo osnovne ljudskosti u ovom digitalnom dobu. Da naučimo decu vrednostima, empatiji, razumevanju. Jer, tehnologija će se menjati, ali osnovne ljudske vrednosti treba da ostanu nepromenjene.
